Na osnovu svojih osobina i karakteristika biotopa koji naseljavaju, alge se svrstavaju u nekoliko ekoloških grupa. U odnosu na deo vodenog basena koji naseljavaju alge se dele na planktonske i bentosne. Osim ove dve ekološke grupe algi, koje uvek nastanjuju vodenu sredinu, postoji još nekoliko ekoloških grupa: edafofite, aerofite, termofite, kriofite, halofite i neustonske alge.
1. BENTOSNE ALGE.
Ova ekološka grupa algi je dobila naziv od grčke reči bentos što znači dubina. Bentosne alge su one alge koje svoj životni ciklus provode na dnu vodenog basena. One su najčešće sesilne, tj. pričvršćene su za podlogu. Međutim, postoje i bentosne alge koje nisu pričvršćene za podlogu i takve alge se nazivaju slobodnoživeće. Slobodnoživeće alge mogu biti pokretne i nepokretne.
Pričvršćeni oblici ovog ekološkog tipa algi su prilagođeni životu na kamenitim i stenovitim podlogama, ili su pričvršćene za vodene makrofite, tj. za alge sa pseudoparenhimskim i parenhimskim tipom morfološke organizacije i vodenim biljkama. Za većinu ovih algi peskovita i glinovita dna vodenih basena su nepovoljna za razviće. Ovakav odnos bentosnih algi prema supstratu proizilazi iz svojstva njihovih organoida za pričvršćavanje koji su uglavnom slabo razvijeni. Oni se javljaju u obliku malo razgranatih rizoida ili jastučastih proširenja. Samo one alge koje imaju dobro razvijene, granate rizoide naseljavaju peščana i muljevita dna. Međutim, i na takvim podlogama razvija se bogata zajednica nepričvršćenih algi, od kojih su najzastupljenije one iz razdela Bacillariophyta.
Svetlosni intenzitet nesumnjivo je jedan od osnovnih ekoloških faktora koji utiču na razviće i rasprostranjenje bentosnih algi. Međutim, stepen iskorišćavanja ove energije zavisiće od temperature, sadržaja i količine biogenih supstanci, količine kiseonika i ugljendioksida, kao i od brzine protoka vode. Osim navedenih abiotičkih faktora na razviće algi u bentosnoj zajednici značajno utiču i biotički faktori. Njihov uticaj se ispoljava kroz konkurentske odnose sa drugim algama, biljkama ili životinjama. Prema karakteristikama staništa bentosne alge se dele u dve velike ekološke grupe: slatkovodne bentosne alge i morske bentosne alge.
a) SLATKOVODNE BENTOSNE ALGE. U slatkovodnom bentosu najzastupljenije sesilne alge su razdela Chlorophyta. Među nepričvršćenim oblicima najviše se nalaze oni iz razdela Bacillariophyta, mada ima dosta i predstavnika razdela Cyanoprocaryota i Chlorophyta. Iako postoje opšte zakonitosti u pogledu rasprostranjenja bentosnih algi, ipak se, zahvaljujući specifičnom delovanju ekoloških faktora na svakom pojedinom lokalitetu, stanište od staništa razlikuje. Tako se na istoj dubini različitih jezera razlikuje sastav algi. S obzirom da su alge fotoautotrofni organizmi jedan od bitnih ekoloških faktora koji utiče na njihovo vertikalno rasprostranjenje je svetlosni režim biotopa u kome se razvijaju. U velikim jezerima sa čistom i prozračnom vodom bentosne alge se rasprostiru do dubine od 50 metara, a ponekad i dublje. U jezerima sa manje providnom vodom bentosne alge retko se nalaze na većoj dubini od 10 metara. S obzirom da se pojedine jezerske zone (mlatna obala, litoral, sublitoral i profundal) u pogledu kvaliteta i intenziteta ekoloških faktora veoma razlikuju, u jezerima je jasno ispoljena vertikalna zonacija algi. Drugim rečima, ta raznolikost staništa u okviru istog biotopa omogućuje da dođu do izražaja različite adaptacije pojedinih vrsta.
Mlatna zona ili mlatna obala. Ova zona se nalazi nekoliko metara od obale, tj. deo jezera koji je neposredno izložen udarnom delovanju talasa.
Litoralna zona ili litoral. Ova zona se najčešće prostire od 6 do 20 metara dubine i odlikuje se stalnim pokretanjem vode, najčešće u vidu talasa. Takođe, ova zona se karakteriše raznolikošću karaktera i izgleda dna (stenovito, šljunkovito, peščano), izraženim dnevnim i sezonskim kolebanjima temperature vode i uvek dobrom prosvetljenošću. Litoralna zona se u odnosu na druge jezerske zone odlikuje najvećom lokalnom raznovrsnošću životnih uslova što je i omogućilo da se u njoj razvije najbogatije životno naselje u jezeru.
Sublitoral. Ova zona se najčešće nalazi između 20 i 50 metara. Svetlosni intenzitet je znatno oslabljen pa se, u odnosu na taj faktor, sublitoral naziva zonom sumraka. Na njegovoj gornjoj granici zaustavlja se razviće makrofitske vegetacije.
Profundal. Ova zona se rasprostire ispod 50 metara dubine. Ona se odlikuje odsustvom svetlosti, niskom i konstantnom temperaturom, ne oseća se dejstvo talasa, dno je ravno i muljevito, a pritisak se kreće od 5 do 28 atmosfera.
b) MORSKE BENTOSNE ALGE. Prema kvalitativnom sastavu jasno se razlikuju alge koje žive u bentosu slatkih i slanih voda. U morskom fitobentosu najzastupljeniji su predstavnici razdela Rhodophyta i Phaeophyta. Mnoge među njima odlikuju se znatnom veličinom i javljaju se u velikom broju tako da na većim prostranstvima grade prave podmorske livade i šume. Osim predstavnika ova dva razdela u marinskom bentosu nalaze se i predstavnici razdela Chlorophyta, Cyanoprocaryota i Bacillariophyta. U morima i okeanima prostorni raspored živog sveta jasno je izražen, a uslovljen je razlikama u pogledu kvaliteta i kvantiteta pojedinih ekoloških faktora koji su vrlo specifični za pojedine regione.
Alge su u ovim ekosistemima najzastupljenije u litoralnoj zoni (do 200 metara). Na većim dubinama se nalazi mali broj vrsta. To je, s jedne strane, uslovljeno dobrom prosvetljenošću vode kao i bogatstvom mineralnim solima koje kopnene vode svojim tokovima donose u mora i okeane. U litoralnoj zoni bujno se razvijaju zelene, mrke i crvene alge. Jedna od karakteristika ove zone je stalno delovanje plime i oseke tako da alge koje naseljavaju ovaj deo dna vodenog basena poseduju niz adaptacija na anfibijski način života. Jedna od adaptacija je i postojanje sluzavih omotača oko algi u kome se voda izvesno vreme može održati. Takve alge za vreme oseke, i ako ostaju izvan vodene sredine, ne stradaju, jer se one, zahvaljujući svojim sluzavim, vodom natopljenim omotačima, nalaze u vlažnoj mikrosredini. S obzirom na malu dubinu, u ovoj zoni se više nego u ostalim, osećaju temperaturna kolebanja i promene saliniteta. Promene saliniteta posebno su izražene posle kiše. Prema tome i litoralna zona u morima i okeanima, kao i u jezerima, odlikuje se najvećom raznovrsnošću životnih uslova, koji su uz to često i vrlo specifični, tako da živi svet u ovoj zoni pokazuje veliku raznovrsnost.
Priroda morskog dna, njena čvrstina, veličina, postojanost i kompaktnost su najvažniji faktori koji utiču na naseljavanje bentosnih algi. Stenovito dno sastoji se od kompaktnih stena ili nepokretnih blokova. Stenovita dna pružaju najpovoljnije uslove za razviće bentosnih algi, jer im omogućavaju fiksnu podlogu na kojoj mogu da se razvijaju i vrste sa sporim ciklusom razvića. Peščana dna, uopšte uzev, nisu povoljna za razviće bentosnih algi. Muljevita dna su u još manjoj meri pogodna za naselja bentosnih algi. Međutim, u mulju se često nalaze ostaci ljuštura školjki, puževa, delova korala ili neki drugi čvrsti oblici.
Osim vrsta koje se nalaze na različitim dubinama (euribatni oblici) postoje i one koje su pretežno ili isključivo dubinske. Euribatne alge pripadaju različitim razdelima, ali najveći broj se ipak nalazi među mrkim algama. U bentosnoj flori dubinskih zona dominiraju crvene alge.
Osim pravilnosti koje se ispoljavaju u vertikalnom rasprostranjenju fitobentosa postoje i pravilnosti u horizontalnom rasprostranjenju. Na horizontalno rasprostranjenje značajno utiču temperatura, salinitet, sastav mineralnih soli kao i priroda dna. Poznato je da se temperatura menja sa geografsom širinom, tako da idući od krajnjeg severa i juga Zemlje prema ekvatoru ona stalno raste. Prema tome moguće je razlikovati hladna severna i južna mora od toplih mediteranskih, subtropskih i tropskih. U hladnijim morima dominantnu ulogu u sastavu fitobentosa imaju mrke alge, dok u tropskim morima preovlađuju crvene i neke zelene alge.
Što se tiče uticaja saliniteta na horizontalno rasprostranjenje ilustrovan je primer proučavanja flore dva bliska mora, Nemačkog i Baltičkog, koja se međusobno razlikuju u pogledu saliniteta. Nemačko more se odlikuje normalnim salinitetom (35 ‰), dok je Baltičko sa znatno manjom koncentracijom soli (7-8 ‰). Flora Baltičkog mora je malobrojna, a mnoge vrste koje se nalaze u Nemačkom moru ne nalaze se u Baltičkom. Pri uporednoj analizi kvalitativnog sastava flore veoma je upadljivo da idući od Baltičkog ka Nemačkom moru, tj. od manje ka većoj koncentraciji soli, flora postaje sve bogatija.
2. PLANKTONSKE ALGE
Organizmi koji čitav svoj životni ciklus provode u slobodnoj vodenoj masi, između površine i dna, nazivaju se plankton (gr. plankton - lebdeći). Autotrofni organizmi koji ulaze u sastav planktonske zajednice nazivaju se fitoplankton. Tipičan fitoplankton rasprostranjen je u velikim vodenim basenima: morima, okeanima, jezerima, donjim tokovima velikih reka, ali može se naći i u manjim vodenim staništima.
3. NEUSTONSKE ALGE
Neuston je životna zajednica organizama koji žive na površini vode (gr. nein - plivati) u zoni površinskog napona. U toj zajednici alge su malo zastupljene i najčešće su predstavljene vrstama koje pripadaju rodovima Chromulina, Euglena, Chlamydomonas i drugim.
4. AEROFITNE ALGE
Aerofitne alge su interesantna i značajna ekološka grupa organizama, jer su uspele da se, kao tipično vodeni organizmi, prilagode životu izvan vode. Međutim, staništa koja one naseljavaju, u većoj ili manjoj meri, ipak moraju biti vlažna.
5. ZEMLJIŠNE ALGE
Alge koje žive na površini zemljišta ili u zemljištu predstavljaju posebnu ekološku grupu. Iako su zemljišne alge malih dimenzija te se samo pod mikroskopom mogu videti, one se pri povoljnim uslovima masovno razvijaju tako da su na zemljištu lako uočljive, jer ono ozeleni. U zemljištu se razvija znatan broj algi. Do sada je poznato oko 2000 vrsta koje naseljavaju ovo stanište.
6. ALGE TERMALNIH VODA
Pre opisivanja algi termalnih voda biće ukazano na problematiku i različite pristupe definiciji ovih staništa.U pogledu definicije pojma termalni izvor geografi, balneolozi i biolozi imaju različita gledišta. Geografi nazivaju termalnim izvorom svaki izvor čija voda ima više-manje stalnu temperaturu, a koja je viša od srednje godišnje temperature okoline. Iz ovoga proizilazi da u nekim visokoplaninskim područjima pod termalnim izvorom može da se podrazumeva i onaj čija je temperatura vode uglavnom stalna, a kreće se oko 18 stepeni celzijusa, jer je viša od srednje godišnje temperature za taj predeo. Balneolozi kao kriterijum za definisanje termalnih izvora uzimaju normalnu temperaturu čovečijeg tela. Tako izotermama nazivaju termalne izvore čija temperatura vode približno odgovara temparaturi čovečijeg tela (oko 37°C). Hipoterme su izvori sa nižom temperaturom vode od 37°C, a hiperterme sa višom temperaturom od ove. Pod termama u biološkom smislu smatraju se topla vrela sa temperaturom iznad 30°C u kojima žive specifično adaptirani organizmi kojih u okolnim vrelima i izvorima nema.
7. ALGE SNEGA I LEDA
Na površini snega i leda razvija se specifična zajednica algi koju čine kriofilne alge. Jedna od najizraženijih odlika algi ovog ekološkog tipa je ta da imaju izuzetno kratak vegetacioni period za vreme koga se intenzivno razmnožavaju i vrlo brzo prekrivaju znatna prostranstva. Pošto mnogi predstavnici ovih algi sadrže pigment crvene boje nazvan hematohrom sneg na kome se razvijaju postaje crven. Međutim, zavisno od algi koje se na snegu i ledu razvijaju on može da bude zelen, žut, plav, smeđ ili čak crn. Među kriofitnim algama nalaze se one iz razdela Chlorophyta, Cyanoprocaryota, Bacillariophyta i jedna vrsta koja pripada razdelu Rhodophyta. Do sada je poznato oko 100 vrsta algi ovog ekološkog tipa. Pojava masovnog razvića algi na snegu koje dovode do promene njegove boje naziva se "cvetanje snega". Slična pojava javlja se i na površini leda u polarnim (arktičkim i antartičkim) predelima. "Cvetanje leda" izazivaju najčešće predstavnici razdela Bacillariophyta od kojih je do sada identifikovno oko 80 vrsta. Izuzetno niske temperature ovakvih staništa kriofilne alge preživljavaju u stadijumu trajnih spora.
8. ALGE IZUZETNO SLANIH VODA
Sa ekološkog aspekta posebno su interesantne alge koje žive u vodama sa visokom koncentracijom soli. U nekim jezerima sa takvom vodom koncentracija mineralnih soli je izuzetno velika. Tako, na primer, u jednom litru vode sa takvih staništa bude i do 285 g natrijum-hlorida, dok natrijum-sulfata čak i do 374 g. Čak i u ovako ekstremnim biotopima žive alge, doduše retko.
1. BENTOSNE ALGE.
Ova ekološka grupa algi je dobila naziv od grčke reči bentos što znači dubina. Bentosne alge su one alge koje svoj životni ciklus provode na dnu vodenog basena. One su najčešće sesilne, tj. pričvršćene su za podlogu. Međutim, postoje i bentosne alge koje nisu pričvršćene za podlogu i takve alge se nazivaju slobodnoživeće. Slobodnoživeće alge mogu biti pokretne i nepokretne.
Pričvršćeni oblici ovog ekološkog tipa algi su prilagođeni životu na kamenitim i stenovitim podlogama, ili su pričvršćene za vodene makrofite, tj. za alge sa pseudoparenhimskim i parenhimskim tipom morfološke organizacije i vodenim biljkama. Za većinu ovih algi peskovita i glinovita dna vodenih basena su nepovoljna za razviće. Ovakav odnos bentosnih algi prema supstratu proizilazi iz svojstva njihovih organoida za pričvršćavanje koji su uglavnom slabo razvijeni. Oni se javljaju u obliku malo razgranatih rizoida ili jastučastih proširenja. Samo one alge koje imaju dobro razvijene, granate rizoide naseljavaju peščana i muljevita dna. Međutim, i na takvim podlogama razvija se bogata zajednica nepričvršćenih algi, od kojih su najzastupljenije one iz razdela Bacillariophyta.
Svetlosni intenzitet nesumnjivo je jedan od osnovnih ekoloških faktora koji utiču na razviće i rasprostranjenje bentosnih algi. Međutim, stepen iskorišćavanja ove energije zavisiće od temperature, sadržaja i količine biogenih supstanci, količine kiseonika i ugljendioksida, kao i od brzine protoka vode. Osim navedenih abiotičkih faktora na razviće algi u bentosnoj zajednici značajno utiču i biotički faktori. Njihov uticaj se ispoljava kroz konkurentske odnose sa drugim algama, biljkama ili životinjama. Prema karakteristikama staništa bentosne alge se dele u dve velike ekološke grupe: slatkovodne bentosne alge i morske bentosne alge.
a) SLATKOVODNE BENTOSNE ALGE. U slatkovodnom bentosu najzastupljenije sesilne alge su razdela Chlorophyta. Među nepričvršćenim oblicima najviše se nalaze oni iz razdela Bacillariophyta, mada ima dosta i predstavnika razdela Cyanoprocaryota i Chlorophyta. Iako postoje opšte zakonitosti u pogledu rasprostranjenja bentosnih algi, ipak se, zahvaljujući specifičnom delovanju ekoloških faktora na svakom pojedinom lokalitetu, stanište od staništa razlikuje. Tako se na istoj dubini različitih jezera razlikuje sastav algi. S obzirom da su alge fotoautotrofni organizmi jedan od bitnih ekoloških faktora koji utiče na njihovo vertikalno rasprostranjenje je svetlosni režim biotopa u kome se razvijaju. U velikim jezerima sa čistom i prozračnom vodom bentosne alge se rasprostiru do dubine od 50 metara, a ponekad i dublje. U jezerima sa manje providnom vodom bentosne alge retko se nalaze na većoj dubini od 10 metara. S obzirom da se pojedine jezerske zone (mlatna obala, litoral, sublitoral i profundal) u pogledu kvaliteta i intenziteta ekoloških faktora veoma razlikuju, u jezerima je jasno ispoljena vertikalna zonacija algi. Drugim rečima, ta raznolikost staništa u okviru istog biotopa omogućuje da dođu do izražaja različite adaptacije pojedinih vrsta.
Mlatna zona ili mlatna obala. Ova zona se nalazi nekoliko metara od obale, tj. deo jezera koji je neposredno izložen udarnom delovanju talasa.
Litoralna zona ili litoral. Ova zona se najčešće prostire od 6 do 20 metara dubine i odlikuje se stalnim pokretanjem vode, najčešće u vidu talasa. Takođe, ova zona se karakteriše raznolikošću karaktera i izgleda dna (stenovito, šljunkovito, peščano), izraženim dnevnim i sezonskim kolebanjima temperature vode i uvek dobrom prosvetljenošću. Litoralna zona se u odnosu na druge jezerske zone odlikuje najvećom lokalnom raznovrsnošću životnih uslova što je i omogućilo da se u njoj razvije najbogatije životno naselje u jezeru.
Sublitoral. Ova zona se najčešće nalazi između 20 i 50 metara. Svetlosni intenzitet je znatno oslabljen pa se, u odnosu na taj faktor, sublitoral naziva zonom sumraka. Na njegovoj gornjoj granici zaustavlja se razviće makrofitske vegetacije.
Profundal. Ova zona se rasprostire ispod 50 metara dubine. Ona se odlikuje odsustvom svetlosti, niskom i konstantnom temperaturom, ne oseća se dejstvo talasa, dno je ravno i muljevito, a pritisak se kreće od 5 do 28 atmosfera.
b) MORSKE BENTOSNE ALGE. Prema kvalitativnom sastavu jasno se razlikuju alge koje žive u bentosu slatkih i slanih voda. U morskom fitobentosu najzastupljeniji su predstavnici razdela Rhodophyta i Phaeophyta. Mnoge među njima odlikuju se znatnom veličinom i javljaju se u velikom broju tako da na većim prostranstvima grade prave podmorske livade i šume. Osim predstavnika ova dva razdela u marinskom bentosu nalaze se i predstavnici razdela Chlorophyta, Cyanoprocaryota i Bacillariophyta. U morima i okeanima prostorni raspored živog sveta jasno je izražen, a uslovljen je razlikama u pogledu kvaliteta i kvantiteta pojedinih ekoloških faktora koji su vrlo specifični za pojedine regione.
Alge su u ovim ekosistemima najzastupljenije u litoralnoj zoni (do 200 metara). Na većim dubinama se nalazi mali broj vrsta. To je, s jedne strane, uslovljeno dobrom prosvetljenošću vode kao i bogatstvom mineralnim solima koje kopnene vode svojim tokovima donose u mora i okeane. U litoralnoj zoni bujno se razvijaju zelene, mrke i crvene alge. Jedna od karakteristika ove zone je stalno delovanje plime i oseke tako da alge koje naseljavaju ovaj deo dna vodenog basena poseduju niz adaptacija na anfibijski način života. Jedna od adaptacija je i postojanje sluzavih omotača oko algi u kome se voda izvesno vreme može održati. Takve alge za vreme oseke, i ako ostaju izvan vodene sredine, ne stradaju, jer se one, zahvaljujući svojim sluzavim, vodom natopljenim omotačima, nalaze u vlažnoj mikrosredini. S obzirom na malu dubinu, u ovoj zoni se više nego u ostalim, osećaju temperaturna kolebanja i promene saliniteta. Promene saliniteta posebno su izražene posle kiše. Prema tome i litoralna zona u morima i okeanima, kao i u jezerima, odlikuje se najvećom raznovrsnošću životnih uslova, koji su uz to često i vrlo specifični, tako da živi svet u ovoj zoni pokazuje veliku raznovrsnost.
Priroda morskog dna, njena čvrstina, veličina, postojanost i kompaktnost su najvažniji faktori koji utiču na naseljavanje bentosnih algi. Stenovito dno sastoji se od kompaktnih stena ili nepokretnih blokova. Stenovita dna pružaju najpovoljnije uslove za razviće bentosnih algi, jer im omogućavaju fiksnu podlogu na kojoj mogu da se razvijaju i vrste sa sporim ciklusom razvića. Peščana dna, uopšte uzev, nisu povoljna za razviće bentosnih algi. Muljevita dna su u još manjoj meri pogodna za naselja bentosnih algi. Međutim, u mulju se često nalaze ostaci ljuštura školjki, puževa, delova korala ili neki drugi čvrsti oblici.
Osim vrsta koje se nalaze na različitim dubinama (euribatni oblici) postoje i one koje su pretežno ili isključivo dubinske. Euribatne alge pripadaju različitim razdelima, ali najveći broj se ipak nalazi među mrkim algama. U bentosnoj flori dubinskih zona dominiraju crvene alge.
Osim pravilnosti koje se ispoljavaju u vertikalnom rasprostranjenju fitobentosa postoje i pravilnosti u horizontalnom rasprostranjenju. Na horizontalno rasprostranjenje značajno utiču temperatura, salinitet, sastav mineralnih soli kao i priroda dna. Poznato je da se temperatura menja sa geografsom širinom, tako da idući od krajnjeg severa i juga Zemlje prema ekvatoru ona stalno raste. Prema tome moguće je razlikovati hladna severna i južna mora od toplih mediteranskih, subtropskih i tropskih. U hladnijim morima dominantnu ulogu u sastavu fitobentosa imaju mrke alge, dok u tropskim morima preovlađuju crvene i neke zelene alge.
Što se tiče uticaja saliniteta na horizontalno rasprostranjenje ilustrovan je primer proučavanja flore dva bliska mora, Nemačkog i Baltičkog, koja se međusobno razlikuju u pogledu saliniteta. Nemačko more se odlikuje normalnim salinitetom (35 ‰), dok je Baltičko sa znatno manjom koncentracijom soli (7-8 ‰). Flora Baltičkog mora je malobrojna, a mnoge vrste koje se nalaze u Nemačkom moru ne nalaze se u Baltičkom. Pri uporednoj analizi kvalitativnog sastava flore veoma je upadljivo da idući od Baltičkog ka Nemačkom moru, tj. od manje ka većoj koncentraciji soli, flora postaje sve bogatija.
2. PLANKTONSKE ALGE
Organizmi koji čitav svoj životni ciklus provode u slobodnoj vodenoj masi, između površine i dna, nazivaju se plankton (gr. plankton - lebdeći). Autotrofni organizmi koji ulaze u sastav planktonske zajednice nazivaju se fitoplankton. Tipičan fitoplankton rasprostranjen je u velikim vodenim basenima: morima, okeanima, jezerima, donjim tokovima velikih reka, ali može se naći i u manjim vodenim staništima.
3. NEUSTONSKE ALGE
Neuston je životna zajednica organizama koji žive na površini vode (gr. nein - plivati) u zoni površinskog napona. U toj zajednici alge su malo zastupljene i najčešće su predstavljene vrstama koje pripadaju rodovima Chromulina, Euglena, Chlamydomonas i drugim.
4. AEROFITNE ALGE
Aerofitne alge su interesantna i značajna ekološka grupa organizama, jer su uspele da se, kao tipično vodeni organizmi, prilagode životu izvan vode. Međutim, staništa koja one naseljavaju, u većoj ili manjoj meri, ipak moraju biti vlažna.
5. ZEMLJIŠNE ALGE
Alge koje žive na površini zemljišta ili u zemljištu predstavljaju posebnu ekološku grupu. Iako su zemljišne alge malih dimenzija te se samo pod mikroskopom mogu videti, one se pri povoljnim uslovima masovno razvijaju tako da su na zemljištu lako uočljive, jer ono ozeleni. U zemljištu se razvija znatan broj algi. Do sada je poznato oko 2000 vrsta koje naseljavaju ovo stanište.
6. ALGE TERMALNIH VODA
Pre opisivanja algi termalnih voda biće ukazano na problematiku i različite pristupe definiciji ovih staništa.U pogledu definicije pojma termalni izvor geografi, balneolozi i biolozi imaju različita gledišta. Geografi nazivaju termalnim izvorom svaki izvor čija voda ima više-manje stalnu temperaturu, a koja je viša od srednje godišnje temperature okoline. Iz ovoga proizilazi da u nekim visokoplaninskim područjima pod termalnim izvorom može da se podrazumeva i onaj čija je temperatura vode uglavnom stalna, a kreće se oko 18 stepeni celzijusa, jer je viša od srednje godišnje temperature za taj predeo. Balneolozi kao kriterijum za definisanje termalnih izvora uzimaju normalnu temperaturu čovečijeg tela. Tako izotermama nazivaju termalne izvore čija temperatura vode približno odgovara temparaturi čovečijeg tela (oko 37°C). Hipoterme su izvori sa nižom temperaturom vode od 37°C, a hiperterme sa višom temperaturom od ove. Pod termama u biološkom smislu smatraju se topla vrela sa temperaturom iznad 30°C u kojima žive specifično adaptirani organizmi kojih u okolnim vrelima i izvorima nema.
7. ALGE SNEGA I LEDA
Na površini snega i leda razvija se specifična zajednica algi koju čine kriofilne alge. Jedna od najizraženijih odlika algi ovog ekološkog tipa je ta da imaju izuzetno kratak vegetacioni period za vreme koga se intenzivno razmnožavaju i vrlo brzo prekrivaju znatna prostranstva. Pošto mnogi predstavnici ovih algi sadrže pigment crvene boje nazvan hematohrom sneg na kome se razvijaju postaje crven. Međutim, zavisno od algi koje se na snegu i ledu razvijaju on može da bude zelen, žut, plav, smeđ ili čak crn. Među kriofitnim algama nalaze se one iz razdela Chlorophyta, Cyanoprocaryota, Bacillariophyta i jedna vrsta koja pripada razdelu Rhodophyta. Do sada je poznato oko 100 vrsta algi ovog ekološkog tipa. Pojava masovnog razvića algi na snegu koje dovode do promene njegove boje naziva se "cvetanje snega". Slična pojava javlja se i na površini leda u polarnim (arktičkim i antartičkim) predelima. "Cvetanje leda" izazivaju najčešće predstavnici razdela Bacillariophyta od kojih je do sada identifikovno oko 80 vrsta. Izuzetno niske temperature ovakvih staništa kriofilne alge preživljavaju u stadijumu trajnih spora.
8. ALGE IZUZETNO SLANIH VODA
Sa ekološkog aspekta posebno su interesantne alge koje žive u vodama sa visokom koncentracijom soli. U nekim jezerima sa takvom vodom koncentracija mineralnih soli je izuzetno velika. Tako, na primer, u jednom litru vode sa takvih staništa bude i do 285 g natrijum-hlorida, dok natrijum-sulfata čak i do 374 g. Čak i u ovako ekstremnim biotopima žive alge, doduše retko.
Nema komentara:
Objavi komentar